На овогодишњим Ђачким песничким сусретањима 26.11.2024. нашу школу представљале су Стефанија Раковић 2/2 и Марија Тишма 6/1, Катарина Ерић 6/3, Софиа Божић 6/3 и Лила Поповић 7/2 . Као и до сада, сусрет младих песника се одржао у библиотеци-галерији "Бранко Миљковић". Ученике старијих разреда водила је и бодрила наставница српског језика ,Марица Јовановић. Учествовало је 12 основних школа са преко стотину песама.
Школски победници биле су Стефанија Раковић 2/2 и Софиа Божић 6/3.
На Општинском такмичењу, 28.11.2024. нисмо успели да се пласирамо на градско такмичење иако сматрамо да су наши ученици показали да умеју песнички да се изразе.
Док ветар своје жице вије
и силну музику упорно прави,
на једној ливади, у зеленој трави,
стоји мало дрво
и битку своју бије.
Изникло само, ту на чистини,
заливано јутарњом росом
и капима пролећне кише,
оно живи смело
и слободно дише.
Косу од лишћа ветар му мрси,
гране му танке савија грубо.
Стабло му њише лево па десно,
док мало дрво храбро пркоси
и битка траје дуго, дуго.
Не да се оно, иако је мало.
Зна да му је деда стари, шумски храст!
Одолеће, сигурна сам, невољама многим
и поносно расти
свом претку у част!
Моје дрвене санке
Као авион да су,
А то сам знала
Чим сам стала на касу.
Оне су моје благо,
Највредније зимско луче.
Међутим, једног дана
Конопац им само пуче!
Ту се ја препаднем силно,
Па хитро телефон извучем,
Зграбим моје санке јадне
И снажно ка кући повучем.
Када излечисмо санке,
Брзо се са бригом суочих,
А онда, сва весела тако
На мога дрвенка скочих.
Када питаш:
„Шта да радим сад?“
одговор ће бити исти
само ретко кад.
Да ико пита моју мајку
рекла би уради задатак или два
из математике ил физике
најбоља је то забава.
Ухвати се за уши и играј
тата каже ми то
али ја када то радим
осећам се врло глупаво.
Да мене неко пита
не могу се одлучити ја
зависи шта ми се у том тренутку учини
као најбоља забава.
Савет других ретко
нашу досаду излечи
јер су увек
наши савети пречи.
Свако јутро иста ствар,
Будим се к'о уморан мрав.
Ранац тежак, књига сто,
Где је крај??? Е, па нема то!
У клупи седим, очи ми се гасе,
Где је сад звоно да ме спасе?
Пиши, читај, задатак реши,
Глава пуца, мозак греши!
Пауза стиже, срећа права,
Сендвич мали, радост здрава.
Тих петнаест минута прође као сан,
Опет звоно – опет си уморан.
Храбро корачамо назад на час,
Плаче нам се, а не испуштамо глас.
Двориште нас зове, вуче,
Али ми смо ту да наше главице
Нешто ново науче.
И тако, коначно школски дан прође,
Али још један исти такав убрзо дође.
И опет, као да сањам исти сан,
Школска мука траје још један дан...